Ходити уским путем који нам је пропутио сâм Господ значи живети по заповестима Божјим. Стаза тог путовања често је трновита и поплочана бројним тешкоћама и искушењима, али и та реалност није тешка и несавладива, јер нас у таквим моментима охрабрују речи Апостола Павла: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје (Филип. 4, 13).
Да ли се некада запитамо: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже веома велики, важни и комплексни одговори на све наше невоље, страхове, као и на сва наша искушења са којима смо некада мање, а некада више суочени. Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен (Римљ. 10, 9). У светлу тешке пандемије која нас је задесила и која већ дуже времена траје, имали смо прилику да делатније него било када раније својим животом актуализујемо позив Апостола Павла: Носите бремена једни других и тако испуните закон Христов (Гал. 6, 2).
Хођење уским путем који води у живот вечни, значи увек и на свакоме месту сведочити љубав на коју нас Господ позива. Наш живот је христолик само када свој живот и животе ближњих испуњавамо и обогаћујемо љубављу. Љубав увек означава жртву. Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 37), значи воли сваког човека више него самога себе. Видех лице твоје као да видех лице Божје (1 Мој 33, 10), казивао је праотац Јаков своме брату Исаву. Ово сведочанство истинске братске љубави постало је могуће и делатно након Оваплоћења Сина Божјег Господа нашег Исуса Христа и оставља најдубље последице на наш однос према сваком човеку, ова реалност делатна је у нашем односу и према знанима и незнанима, пријатељима и непријатељима. Подвигом да заволимо ближњег ми пројављујемо истинску и праву љубав према Богу. Онај ко каже да воли Бога Кога не види, а мрзи брата свога којега види, само лаже и себе и Бога (1 Јн 4, 20). Стварајући видљиви и невидљиви свет, Бог га испуњује Својом љубављу и призива на узрастање у тој љубави и савршенству, по мери Божјег савршенства: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт 5, 48). Тако стварајући свет, Бог већ тада почиње да ствара Цркву као заједницу свега постојећег. Људско биће је по природи и призвању створено за љубав. А као што људски организам потребује здраву храну, то човек, губећи праву љубав и здраву храну, замењује их сурогатима љубави и хране. Такав човек постаје неспособан да схвати и прихвати вечну Истину која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, на шта нас свакодневно подсећа молитва првога часа.
Своје духовне кораке упутити уским путем значи победити у себи самодовољност, себичност и мишљење да у овом животу све можемо сами, те да је могућ наш однос са Богом и без других људи. Човек је биће заједнице, биће саборности и биће које у својој природи жуди за заједницом са Богом и сваким човеком. Живимо у времену када се све чешће може чути да човек каже човеку: Не требаш ми! Ходање уским путем Христовим не нуди нам овакав начин односа према човеку који је саздан по слици и прилици Божијој, већ нам нуди јасну поруку, да је заједница са Богом немогућа без другог човека. За нас који свој идентитет налазимо у Троједином Богу у чије име смо крштени у Тајни светог просветљења, не постоји могућност нити оправдање да некоме нешто не опростимо, јер више него икада речи из Старелника видео си брата свога, видео си Бога свога, требају да постану образац и темељ сваког односа међу људима. Све чешће видимо да човек није спреман да погледа другог човека у очи, да га саслуша, у крајњој линији није спреман да се помоли за њега. Докле год тако чинимо бићемо далеко од уског и благословеног пута на којем је благослов Божји.
Налазити се на уском путу којим су ходили безбројни угодници Божји следујући Христу, значи од свог живота начинити непрестано богослужење, јер према светоотачким речима, молитва је дисање душе. Светотајински и световрлински начин живота су два крила хришћанског постојања и живота. Свети старац Софроније (Сахаров) каже да је држање заповести Божјих разапиње у нама старог човека и васкрсава новога, сазданог по лику Бога, Творца и Спаситеља нашега. Често имамо прилику да својим очима гледамо како је данашњи свет увелико прихватио другу философију која није ни налик на ову о којој промишљамо, философију широког пута који води у пропаст (Мт. 7, 13). Хришћанске врлине покушавају се заменити привидним хуманизмом и лажном духовношћу. Ова и слична искушења могуће је превазићи само и искључиво тврдом Божјом вером, надом, љубављу, као и спремношћу да три наведене врлине увек и на свакоме месту сведочимо и потврђујемо својим делима. Преносећи литургијски мир и етос са литургијског сабрања у свакодневни живот, призвани смо да постанемо слични јеванђелском младићу који је питао Господа: Шта да радим да бих задобио живот вечни? А тај младић је од Христа добио одговор: Држи заповести! У овим Спаситељевим речима је пут спасења и пут свеколиког васкрсења.
Ово казивање крунисаћемо поуком савременог светогорског старца преподобног Пајсија светогорца. Наиме, у старчеву келију дошао је неки младићи из једне хришћанске организације, самоуверено рекавши: Нико нам не треба, сами ћемо да нађемо свој пут! Када је требало да пођу, упиташе преподобног Пајсија како да сиђу до пута да би дошли до манастира Ивирон. Куда да идемо?, рекоше. Добро, бре, децо, рече им светитељ Божји, ви рекосте да ћете сами наћи пут, да вам нико не треба. Не рекосте ли тако малопре? Чак и да се изгубите на овом путу, мало ћете се помучити, па ћете наићи на некога ко ће вам рећи: ‘Овуда се иде’. Али онај други пут, за горе, за Небо, како ћете наћи сами, без вође? На ове речи преподобног старца један од присутних је рекао: Старац као да је управу.
Бранислав Илић, катихета
*Објављено у мартовско-априлском 384. броју Православног мисионара, стр. 30-32.
