Новопрестављени протођакон Владимир Јарамаз је био Христу веран до смрти, бивајући благовесник Васкрсне радости
Узрастање уз кивот светог Василија Острошког
Све у нашем животу бива по неисказаном промислу и човекољубљу Божјем, зато Бог на узвишено свештенослужење призива оне који су спремни да се слободном вољом одазову на тај тихи и благодатни призив. Тако је 10. маја 1980. године, у дан свештеног спомена на спаљивање моштију Светога Саве, Господу је било угодно да из небића приведе у биће Владимира Јарамаза, онога чији ће живот у потпуности бити посвећен служби Богу и ближњима. Владимир је одрастао у благочестивој хришћанској породици у којој се као Крсна слава прославља Свети Игнатије Богоносац антиохијски, светитељ који је према предању био држан у наручју Господњем. Угледајући се на молитвеног патрона своје породице, млади Владимир је од најранијег узраста осетио призив Божји трудећи се да од свог срца начини станиште Божје и почетке свог духовног живота утемељио у манастиру Острогу, крај кивота Светог Василија Острошког праћен будним духовним оком знаменитог игумана острошког блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића). Велики духовни печат у бићу оца Влада оставила је свештена истина да је његов предак Свети свештеномученик Ристо Јарамаз који је мученички пострадао 20. јануара 1942. године. Након основношколског и средњошколског образовања, Владимир је своје образовање наставио на Православном богословском Факултету у Београду и Фочи. У браку са својом изабраницом супругом Милицом, имао је две кћери Ангелину и Дивну.
Ђаконско служење као слика ангелског служења
Блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије, рукоположио га је у свештени чин ђакон на Бадњи дан, 6. јануара 2010. године, а за ревносно служење чином протођакона одликован је 21. фебруара 2015. године. Као ђакон био је по свему јединствен. Гледајући њега како саслужује на Литургији, свакоме од нас би тада бивало јасније казивање из Дела Апостолских о избору седморице ђакона Јерусалимског храма, који су били осведочени људи, наоружани врлинама, тврдом вером и спремношћу да предано служе Господу у степену који им је Црква поверила. Својим громким и милозвучним гласом као мало који ђакон, он је пројављивао свештену истину да ђаконско служење символизује ангелско служење, а својим јединственим свештеним одјејанијем, које је само на њему својствен начин дизајнирао, протођакон Владимир је актуализовао истину да је света Литургија небоземна реалност која је, сходно речима Светог Јована Златоуста, предокус Царства небеског. Протођакон је у потпуности живео за богослужење. У сваком тренутку био је спреман да прозбе велике, прозбене, сугубе и мале јектеније, милозвучно произноси на неколико језика. Такође, Бог је тако уредио, да велики протођакон подгоричког Саборног храма буде удостојен части да широм православне васељене саслужује на светој Литургији. Његово служење никога није остављало равнодушним. Боравећи у више наврата у далекој Латинској Америци, отац Владо је са лакоћом на тамошњем језику свештенослужио, сведочећи тако спремност да увек и на свакоме месту узноси молитву и славословље Господу. Дирљива је фотографија на којој се види како његово најмлађе дете, Дивна, њему додаје Служебник на амвону подгоричког Саборног храма. Та фотографија говори више од речи, а сведочи да је све у животу блаженопочившег протођакона било подређено богослужењу.
Пријатељство у Христу
Аристотел је рекао: „Пријатељство је једна душа у два тела“, и заиста, свако ко је има радост да буде пријатељ са новопрестављеним протођаконом Владимиром, ову истину је могао опитно да спозна. Наш пријатељ и брат, отац Владо је био пример радости и делатне љубави, никада није штедео себе када су у питању други људи. Имао је урођену социјалну интелигенцију, умео је са сваким човеком да општи и комуницира. Имао је и дар да спаја и здружује људе. Био је то Божји човек који у другим људима није тражио мане и слабости, већ је у сваком човеку гледао само врлине и оно добро. За седам година нашег пријатељства од њега се није могла чути реч осуде. Често ми је говорио: Мој пријатељ је и твој пријатељ. Промишљајући о овом његовом дару, благодаран сам мом добром пријатељу који је заслужан за сва моја пријатељства у Христу која имам у граду Светог Василија, а међу којима посебно треба истакнути кума оца Влада, вољеног никшићког проту Слободана Јокића. У Владином срцу било је места за свакога. Наш протођакон је у пријатељству следовао речима Платона који каже да је: „Пријатељство сагласност око доброг и праведног, једнако настројење живота, једномислије о настројењу и делању, љубезна сагласност око заједничког живота, заједница у добром делању и страдању.“
Никада нећу заборавити тај 4. новембар 2016. године, када ми се протођакон подгоричког Саборног храма јавио са питањем да ли сам сагласан да се мој ауторски текст о древној Литургији Светог апостола Јакова штампа за потребе храма Васкрсења Христова, како би се верни народ упознао са историјским развојем и поретком наведене древне Литургије која се према богослужбеној пракси у Подгорици служи сваке године 5. новембра. Наше пријатељство почело је причом о богослужењу. Сваки наш сусрет и телефонски разговор у току седмогодишњег пријатељства, садржао је причу о богослужењу, типику, појању… Када год бих имао неко питање у вези типика, отац Владо је био човек коме сам се увек обраћао знајући да он има одговор на свако питање, због тога смо га често звали „покретни типикˮ. Речи нису кадре да опишу радост пријатељства са овим Божјим човеком, али довољно је рећи да се он увек радовао животу, да је сваки тренутак свога живота осмишљавао љубављу и искреношћу. Последњи пут чули смо на Богојављење увече, дан пре његовог упокојења, и као што су наши први разговор и упознавање били праћени причом о богослужењу, тако је и наш последњи разговор био посвећен причом о свештеним одеждама и њиховој символици у духу празника Богојављења. Несумњиво је да је отац Владо у сусрет своме Господу отишао имајући у срцу онај свештени жар са којим смо тако надахнуто разговарали о тајни Божјег јављања на Јордану.
Из смрти у живот
На празник Сабора Светог Јована Крститеља, 7/20. јануара, након одслужене Литургије, протођакон Владимир се са својом породицом упутио ка Никшићу. На том путу догодила се саобраћајна несрећа у којој је Бог свог верног служитеља призвао к себи. Нема тога човека који из дубине бића није узвикнуо: Због чега је тако морало да буде? Није лако суочити се са мрачном и болном реалношћу смрти оних људи који су нам били блиски, али према учењу наше Цркве ми верујемо да Господ свакога човека призива у тренутку када је он најспремнији да прође кроз капију смрти и стане пред лице Божје. Господ је у богослужбеној радости призвао протођакона Владимира, који је преласком из смрти у живот, наставио да заједно са седморицом ђакона јерусалимског храма, анђелски саслужује на небеској Литургији. Својим прераним упокојењем протођакон нас је подсетио на нашу пролазност, али и на будност који требамо имати у свом животу, негујући онај светоотачки појам сећања на смрт. Отац Владо је примером показао како се актуализују речи које су исписане на једном светогорском манастиру: Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш.
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је у недељу по Богојављењу, 22. јануара 2023. године, заупокојену архијерејску Литургију, у храму светих апостола Петра и Павла, на Старом градском гробљу у Никшићу. Беседећи владика је са емоцијама и љубављу говорио о свом дугогодишњем пријатељу. „Тамо где је зрно клицом заметнуло, ту нека и плодом почине. Овде, под окриљем храма Светог Василија, ту је прве кораке духовне начинио наш брат и саслужитељ Владо, друг наш. Свети Василије нас је призвао код његовог кивота и сабрао око тадашњег игумана оца Лазара и ми, као пилићи тада, који прве кораке чинимо у духовном животу, средњошколци, студенти ту смо се сабирали и учили првим тајнама Божјим. Господ је свакоме дао пут, који је, по свом превечном плану, одредио за сваку душу, али никад се не растајући“, навео је Епископ Методије у беседи.
Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, произнео је надахнуто слово са амвона Саборног храма светог Василија Острошког у Никшићу, указујући да је целокупно живљење протођакона Владимира било у служби Богу. „У свом животу, колико год био човек отворене душе и радознао да види све што је лепо и корисно, он је, ипак, само знао за Цркву и службу у Цркви. У томе је налазио пуноћу радости и ту радост је ширио око себе. Приговарали смо му да не води довољно рачуна о свом здрављу, али такав је био човек, он је служио Господу до свог последњег издиханија“, рекао је Митрополит Јоаникије, подсетивши да су последњи пут служили заједно на Богојављење, а отац Владимир и на Светог Јована када га је Бог и узео к себи.
Драги протођаконе, брате мој и пријатељу, све у овом животу испуњавао си радошћу, све је у твом присуству одисало животношћу, спонтаношћу, радошћу и љубављу, зато у исчекивању нашег поновног сусрета у радости Царства небеског, молимо се да те Господ упокоји и подари ти Царство небеско, а не заборави ти и нас пред престолом Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа.
Вечан ти спомен, наш благовеститељу радости и човече љубави!
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Бранислав Илић, катихета
*Објављено у јануарско-фебруарском 389. броју Православног мисионара, стр. 61-64.
