„Цена љубави је жртваˮ
Свети владика Николај Жички и Охридски
(Касијана, Стослов љубави, 31)
„Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци“ (Мт. 22, 35 – 46).
Једна од највећих истина и једно од највећих откривења које у себи сажима и смисао постојања света и човека, јесте истина о љубави. Све што чинимо, и све ради чега нас Господ упућује у црквени живот треба да задобије своју пуноћу и своје испуњење у истинској и аутентичној љубави. Живот у Христу подразумева пребивање у двојединој љубави – према Богу и ближњима, тј. свим људима. У љубави према ближњем скрива се наша велика љубав према Христу као извору истинске љубави и као савршеном Богу који осмишљава љубав. Свакодневно на вечерњем богослужењу молимо се да нам Господ подари „љубав нелицемерну“ (молитве које свештеник чита за време предначинатељног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животворним Тајнама Христовим, да нам оне буду „на љубав нелицемерну“ (благодарствене молитве после Светог причешћа, молитва прва). Један од наших познатих беседника је дивно проникао у тајну љубави којом смо призвани да живимо: „Потребно је удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити сме бити. Јер љубав не зна за границе, ни за ‘довољне’ количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за ‘доста’ или ‘довољно’, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према деци, и деце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности“.
Љубав је највиша и најдрагоценија врлина међу свим хришћанским врлинама. Ваистину, живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена и празна реч, љубав је сила Божја. Живимо у времену великог отуђења, када се егоизам или самољубље, јављају као опака духовна болест. Блаженопочивши митрополит црногорско-приморски је често поверену му духовну паству поучавао говорећи да ми ништа нисмо дужни једни другима, осим да љубимо и волимо једни друге, а тако и васколику творевину. Етимологија речи човек, указује да је истински човек онај који је челом окренут ка вечности, тј. онај који је испуњен и надахнут христоликом љубављу. Ходити уским путем који нам је пропутио сâм Господ значи живети по заповестима. Стаза тог путовања често је трновита и поплочана бројним тешкоћама и искушењима, али и та реалност није тешка и несавладива, јер нас у таквим моментима охрабрују речи Апостола Павла: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје (Филип. 4, 13).
Наше учествовање у Тајни над тајнама, поред активног хришћанског живота, поста, молитве и врлинског живота, условљено је и потребом да наш живот превасходно буде непрестано пребивање у љубави. Светитељи Божји као остварене и довршене људске личности, и као они који су ходали земљом, али су поглед своје душе усмеравали ка небесима, најбољи су нам пример да је заповест о љубави остварива у нашем животу. Свети Василије чудотворац острошки пример је светитеља чији је живот од рођења до престављења, па и након земаљске кончине, непрестано пребивање у љубави и сведочење истинске љубави у Христу. Његов животописац сведочи да је прва проповед маленог дечака Стојана (потоњег владике Василија), била проповед о љубави. Задојен вером у дому својих родитеља Петра и Ане Јовановић, мало херцеговачко чобанче је у дружењу са својим вршњацима речју и делим сведочио љубав. Касније као монах, а особито као митрополит, Свети Василије је своју паству грлио истинском љубављу, о чему сведочи чињеница да су верни у моментима искушења и животних невоља одлазили код свог светог владике и од њега добијали утеху, помоћ и љубав која је њих преображавала. И сада, када већ 352. године његове мошти почивају у острошкој многородној и чудотворној пустињи, светитељ острошки љубављу својом грли све и свакога. Реке ходочасника притичу његовом кивоту, примају његов благослов, и увек изнова бивају укрепљени његовом љубављу.
Међу светитељима просијалим у роду нашем, навешћемо и свештени пример Светог Петра Ⅰ, митрополита и чудотворца цетињског, који је, такође, као и Свети Василије учитељ живота у Христу, тј. учитељ пребивања у љубави. Овај богоносни угодник Божји био је архијереј Српске Цркве, Митрополит Црногорски, Скендеријски и Приморски, огњеносни подвижник, сузни молитвеник за цео свет, најчистији девственик, велики чудотворац, богоозарени пророк, даровити писац, прекрасни песник, храбри војсковођа, вешт дипломата, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ невољних и уцвељених, одлучни ујединитељ српских земаља, самоуки полиглота, даровити историчар, талентовани мистик и вешт практичар живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род. Свети Петар цетињски је написао преко 260. архипастирских посланица које се по поукама и садржају, али и смислу, могу упоредити са посланицама Светог апостола Павла. Све његове посланице одишу љубављу, пастирском бригом богомудрог архипастира, али и катихезом. Поред писане речи, Свети Петар цетињски је проповед љубави сведочио и делима, чак и тешким моментима као што су нпр. две битке у којима је и сам учествовао – на Крусима и Мартинићима. Наведене битке нису биле сметња да свети Петар и у тим болним моментима шири реч љубави Божје никада не престајући да буде христолики миротворац и неуморни проповедник истине и правде Божје. У истинитост наведених речи увериће нас и надасве позната прича о разговору после битке на Мартинћима: Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу после битке на Мартинићима, да не угрожава његову сиротињу - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пустио с миром да прођеш, немој сада да устајеш против нас, боље да живимо у миру и љубави. Међутим, не слуша Махмут паша Светога Петра, већ спрема своју војску. Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али, ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди.
Закључак нашег казивања био би, да љубави према Богу и ближњима, вера у Христа, као и свеколики световрлински подвиг, у нашем се срцу рађају од благодати Светог Духа, која се излива на нас, зато Свети апостол Павле на љубав према ближњима, као и на све друге истинске врлине, гледа као на плод Светог Духа, када каже: А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22 – 23).
Бранислав Илић, катихета
*Објављено у јануарско-фебруарском 389. броју Православног мисионара, стр. 8-10.
