Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на напотрошиво богатство милосрђа Твога! Јер Теби, Господе, у умилењу вапијем: сагреших, Оче небу и Теби. (сједален Недеље о Милостивом Оцу, тропар који се поји и приликом последовања монашења)
Као што су ангели светлост монасима, тако би и монаси требало да буду светлост људима, пре свега и изнад свега својим начином живљења. Повлачење из овога свега и свега овоземаљског и пролазног, није ништа друго до васколико усредсређивање на живот са Богом и у Богу. Речима преподобног Порфирија Кавсокаливита, живот монаха није ништа друго, до тежња да целим својим бићем заволе Бога и ту љубав пројаве што конкретније. Монаси, дакле, целокупну своју личност темеље на Богу, а у томе је средиште и суштина монашког живота који извире из непрестане тежње за спасењем у васкрслом Христу. Жеља за вечним животом у Царству Божијем је увек извор и разлог за прави хришћански живот, а самим тим и за монашки живот. Наведену истину најдетаљније објашњава преподобни и богоносни отац наш Јован Лествичник следећим речима: „Монах је човек који се држи само Божјих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Монах, то је непрестано приморавање природе и неуморно бдење над својим чулима. Монах, то је посвећено тело, ту су очишћена уста и посвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно."
Подвижништво је дубоко укорењено у црквени начин постојања, јер сваки припадник Цркве Христове као сигурне лађе спасења и као мистичног тела којем је Глава сâм Господ наш Исус Христос, од уласка у Цркву кроз свету Тајну крштења, постаје на подвижник. У суштини, монашки постриг је друго крштење. Монаси су људи који желе још савршеније да живе и на посебан начин испуњавају и напредују у хришћанским врлинама. И зато је монаштво као такво потврда крштења. И на обреду монашења певамо исту песму као и на крштењу: Јелици во Христа креститесја, во Христа облекостесја, Алилуја! Пострижење косе прво символизује наш принос Богу из врха нашег тела, а са друге стране, то значи одбацивање злих помисли и посвећење нашег ума Богу. Вођени чувеним светоотачким речима да је монаштво брак душе са Христом, можемо говорити о монашком постригу и као о браку, јер се душа монаха венчава са Христом. Христообразни начин постојања на који је призван човек кроз Крштење остварује се путем подвига и борбе, оне суштинске борбе против греха у себи, јер је будући „удостојен благодати добио власт да ратује против непријатељских сила“. У том духу можемо споменути и наставак где поменути светитељ и писац знаменитих „Катихезаˮ, сликовито објашњава подвиг и животну борбу коју ми хришћани носимо, кроз пример јеванђелске приче где Спаситеља нашег ђаво куша у пустињи. „Као што је Он био кушан четрдесет дана после Крштења (али не зато што и пре тога није могао да победи, него што је хтео да све изврши по реду и постепено), тако и ти: пре Крштења се ниси усудио да се бориш са противни¬цима, а када си добио благодат и тиме био охрабрен, онда се бори оружјем правде (1 Кор 6, 7) и, ако хоћеш, благовестиˮ. Долазимо до природног закључка да монаштво није, нити може бити, израз ничег другог до жеље хришћанина да на најаутентичнији могући начин оствари крштењске завете пу¬тем личног подвига заснованог на слободи живота у Христу.
Приликом свете Тајне крштења новокрштени се облачи у белу хаљину која символизује рађање новог живота у Христу, живота који је утемељен на тајни сараспињања и саваскрсавања са Христом приликом погружења у крштењској купељи, а који врхуни у Тајни над тајнама – светој Евхаристији. Приликом свештеног чина монашког пострига, послушник не приступа у обичној одећи, већ у белој хаљини стоји пред епископом (или игуманом) и приступа великој тајни примања равноангелног образа. Према сведочанству Дионисија Ареопагита „Скидање пређашње одеће и прихватање нове изражава прелазак од обичног врлинског живота ка савршенијем. Као и приликом светог богорођења (крштења), промена одеће означава узвођење очишћавајућег живота у стање разума и просвећења“.
Поред наведене везе крштенских завета и њиховог приснијег остварења у виду монашког подвига и живота, значајно је споменити припрему за свету Тајну крштења која је била обавезујућа, а кроз коју су се катихумени поучавали основним истинама наше вере, баш као што до данас имамо освештани обичај да се пре ступања у монаштво (које многи сматрају једном од светих Тајни), кроз период послушништва врши припрема за примање равноангелног образа. У овом контексту, није сувишно подсетити да приликом свете Тајне крштења, као и приликом свете Тајне брака и свештеног чина монашање, у последовању имамо постављање одређених питања која имају за циљ да црквену заједницу увере да онај који на себе прима Тајну крштења, брака или монаштва, приступа слободном вољом. Према сведочанству Дионисија Ареопагита, испољавање слободне воље пред заједницом, приликом супања у монашки ред савршава се на вишем степену јер за разлику од свете Тајне крштења тражи „одрицање не само од раздељујућих животних дела, него и од помисли, изражава савршенство монашке љубави која га наоружава у познању једнотворних заповести“. Вођени речима Дионосија Ареопагита да је монашки живот виши степен, „они су дужни имати стремљење само ка једноме, да се узводе ка свештеном јединству и по могућности, да се уподобљују степену свештено¬служећих чинова са којима умногоме имају сродство и налазе се у блискости, за разлику од других чинова који узводе ка савршенству“.
Света Тајна просветљена (крштење) и монашки подвиг у светотајин¬ском смислу сваког припадника Цркве призивају да се врлинским животом и усрдним испуњавањем заповести Божјих које су, између осталог, предочене кроз крштењске и монашке завете, да се уздигну изнад своје огреховљене и несталне природе и да ходе путем врлине.
У закључку овог казивања о тајни монаштва, закључујемо да су монашки живот и жртва коју монаси чине Бога ради и ближњих ради светло сведочанство да је јеванђеље потпуно оствариво у нашим животима, али и да је, заправо, смисао нашег живљења живот по Јеванђељу и уподобљавање Богу. Достојевски је за монахе говорио да „Лик Христов чувају засад у усамљености, диван и неискварен, у чистоти истине Божје, какав је од најдревнијих отаца, апостола и мученика, и кад затреба, они ће га објавити поколебаној истини у свету“.
Бранислав Илић, катихета
*Објављено у мајско-јунском 385. броју Православног мисионара, стр. 6-8.
