Разговор о Светлости је увек разговор о Богу, који је ваистину једина истинска Светлост који просветљује и освећује све и сва. Свети Григорије Палама је богомудро говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Са друге стране, знаменита црквена песникиња, монахиња Касија, у стихири коју појемо на Велику среду, вапије ка Господу речима:
… Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге Твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова Твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње, јутрење Велике суботе)
Наш живот је премрачан, утопљен је у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: Која сила на свету може да распрши ову греховну таму? Одговор је јасан: Светлост Христова, просветљује све! О значају истинске, освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле саветујући хришћане: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Еф. 5,8). Како све можемо постати деца светлости? Одговор је, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве вере, заиста, примиће светлост. Ова истина је утемељена на речима сâмог Спаситеља: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и још је мало времена Светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јн. 8,12 и 12,35). Небеско светло можемо задобити једино уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са усрдном и срдачном молитвом за све људе. Да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила, позивајући све око нас и понављајући речи стиха који са небоземном радошћу певамо пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите светлост од незалазне Светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих!
Употреба светлости у богослужењу
Употреба светлости у богослужењу је од великог значаја, и оно је увек било саставни део готово свих, како старозаветних, тако и новозаветних богослужења. Заповест да се направи светиљка од чистог злата са седам кандила је једна од првих коју је Господ дао Мојсију. У старозаветној Мојсијевој скинији светиљке су биле неопходни део свештенослужења, а палиле су се увече. Поред свакодневне јутарње жртве, првосвештеник је у Јерусалимском храму, тихо и са страхопоштовањем вршио припрему светиљки за вечерње паљење, а увече би их после вечерње жртве палио да горе целу ноћ. Према бројним сведочанствима ове светиљке су биле символ Божјег руководства. Стога, Цар Давид из свога срца вапије ка Господу: Ти си Господе, светлост моја, или на другом месту: Реч је Твоја жижак нози мојој. Употребу светиљки налазимо и у време Светих славних и свехвалних апостола, приликом њихових ноћних сабрањâ ради проповеди речи Божје, ради узношења усрдне молитве, као и ради ломљења хлеба, о чему важно сведочанство налазимо у књизи Дела апостолских: И бејаху многе свеће горе у соби где смо се сабрали (Дела 20, 8).
Богослужбену употребу светлости налазимо и у периоду гоњења. Познато нам је да су се први хришћани на молитвена сабрања сабирали ноћу у катакомбама где богослужење није било могуће без употребе светиљки, а на овај вид практиковања приморала их је ситуација гоњења. Не смемо изгубити из вида да је употреба светлости и у овом периоду била двојака, она је увек имала, а и данас има, практични и символични (духовни) значај. Тертулијан сведочи: Код нас се богослужење никада не служи без светиљки. Дакле, ми светиљке на богослужењу не употребљавамо само да бисмо разагнали ноћну таму, – јер Литургију служимо при дневној светлости, већ ради тога да бисмо помоћу светиљки изобразили Христа – нетварну светлост, без које бисмо и у сред дана лутали у греховној тами. У Старом Завету је пред књигом Мојсијевог закона непрекидно горело кандило, символизујући да Закон Божји представља светлост човеку у његовом животу. Будући да је у Новом Завету Божји Закон садржан у Еванђељу, освештана је пракса да се пре изношења Еванђеља носи упаљена свећа, а за време читања Еванђеља се пале све свеће, символизујући да еванђељска светлост просветљује сваког човека који долази на свет. Блажени Јероним казује: У свим источним Црквама се за време читања Еванђеља пале свеће и при сунчевој светлости, и то не ради разгнања таме, већ као знак радости, да би се материјалном светлошћу изобразила друга светлост. Са друге стране, Свети Софроније Патријарх Јерусалимски вели: Кандила и свеће изображавају вечну Светлост, као и светлост којом сијају праведници. А знаменити тумач Светог богослужења, Свети Симеон Солунски сведочи: Свеће пале пред иконама светих и ради њихових добрих дела у свету.
Из свега наведеног закључујемо да светлост у ужем смислу представља сâму божанску светлост, Христову светлост која просветљује и освећује свакога човека, ону светлост будућег живота у Царству Божјем. Светиљке (кандила и свеће) у цркви увек имају духовно-символични смисао. Овај символизам светлости се потврђује и саставом свећа и кандила која горе. Припадници царског свештенства су у првим временима као принос доносили у храм восак и уље, као вид молитвене жртве. Свети Симеон Солунски поучава: чисти восак означава чистоту и неисквареност људи који га приносе. Он се приноси као знак нашег кајања у упорности и спремности на послушност Богу слично мекоћи и савитљивости воска. Као што восак који су пчеле направиле после сакупљања нектара са цвећа и дрвећа символички означава принос Богу као од васцеле творевине, тако и горење воштане свеће, као претварање воска у огањ, означава обожење, претварање овоземаљаског човека у нову твар дејством огња и топлине божанске љубави и благодати.
Бранислав Илић, катихета
*Објављено у мајско-јунском 367. броју Православног мисионара, стр. 26-28.
