Хришћански етос утемељен је на нелицемерној љубави и непоколебивој вери. Пре саме молитве Анафоре пред литургијску заједницу износи се исповедање љубави и исповедање вере, као предуслов за учешће у Тајни над тајнама.
Љубав на коју смо позвани, своју суштину, свој почетак и крај налази у личности Очовеченог Логоса Божијег који ваистину и јесте једина истинска љубав и извор сваке љубави. Наше учешће у Литургији подразумева одређене припреме, а основна припрема је љубав према Богу и ближњима која је и предуслов за литургијско исповедање вере. Спаситељ нас подсећа: „Ако дакле, принесеш дар свој олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред олтаром, и иди тe се нajпрe помири са братом cвojим па онда дођи и принеси дар свој“. Исто нас подсећа и учење Дванаесторице Апостола - Дидахи: „Окупите се у Господњи Дан, и преломите хлеб на Евхаристији, али прво да учините исповест ваших грешака да би ваш принос био чист. Свако ко има размирицу са својим ближњим да не учествује са вама док се не измири, да би тако избегли оскрнављење ваших приноса.“
Древни обичај литургијског целива љубави, на видљив начин предствља наше потврђивање љубави међу ближњима, а самим тим и вид наше спремности за учешће у вечери Царства небеског. Свети Кирил јерусалимски поучава верне: „Литургијски целив је измирење, то га и чини да буде свети целив. Са друге стране, преподобни Максим исповедник вели: „Литургијски целив показује да су сви са свима и свако понаособ, прво са Богом, сагласни и у јединомислију и љубавиˮ. „Ми смо храм Христов. Када једни друге целивамо, целивамо и предворје и улаз у свети Храм“, каже свети Јован Златоусти.
У древним литургијским типовима ђакон је на литургијски целив позивао речима: „Поздравимо једни друге целивом светимˮ. По узору на Спаситељеву заповест о љубави, ђакон нас данас позива речима: „љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедалиˮ. Иако се литургијски целив данас не практикује међу вернима, ипак су сви дужни да испуне душе своје љубављу према ближњима, да од срца опросте и умножавају братско-сестринску љубав у Исусу Христу. Целив љубави знак је јединства и заједништва, као знак јединства, апостол Павле говори вернима у Риму, Коринту и Солуну да „поздраве један другога целивом светим“. Апостол Петар такође говори вернима да свагда практикују „целив љубави“. Митрополит Дионисије (Козански) даје занимљиво тумачење литургијског целива и његову везу са литургијским исповедањем вере: „Када се свештеници у олтару целивају целивом љубави, појци одговарају „Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Јединосуштну и Нераздељивуˮ. То је сажето исповедање хришћанске вере. Али, када се саборно служи, а посебно када Архијереј служи, тада појци појањем одговарају: „Љубићу те Господе, Крепости моја, Господ је утврђење моје и Прибежиште моје и Избавитељ мојˮ. Први одговор је сажето исповедање вере, док је други одговор исповедање љубави.ˮ Други ступањ наше припреме учешћа у централном делу Литургије огледа се у исповедању вере. Након јавног исповедања љубави у виду целива, следи исповедање и потврђивање вере на које нас ђакон позива речима: „Двери, Двери! Са мудрошћу пазимо!ˮ, што значи: Чувајте добро врата! Саберимо ум и добро пазимо! У првим вековима након отпуштања катихуменâ из храма, заповедано је вратарима да стоје поред мушких врата, а ђаконисама поред женских, и да у време савршавања бескрвне жртве никога од верних не пуштају из храма, а исто тако да никог од неверних не пуштају у храм. Речи „двери, двери“ односе се на црквене службе вратара и ђакониса, чија је служба била да се брину како би храмовна врата била затворена за време савршавања Свете Евхаристије. Овај позив „двери, двериˮ, и данас има саборни значај јер сабрани верни народ подстиче на већу пажњу како не би својим греховним помислима скренули са пута ка сједињењу са Богом и ближњима. Као што су вратари и ђаконисе чували храмовне двери, тако верни требају да чувају двери своје душе, знајући да је сваки хришћанин храм Духа Светога. Није могуће исповедити веру, ако претходно међусобно не исповедамо хришћанску љубав на коју нас и сâм Спаситељ позива. Искрено исповедање вере никако није могуће ако нисмо испуњени љубављу према Богом и ближњима, јер волети неког значи и веровати у њега. Преподобни Максим исповедник наглашава да се исповедање вере на Литургији врши из уста свих сабраних. Сваки хришћанин је у Светој Тајни Просветљења јавно исповедио веру у Тројединог Бога, коју сада кроз Светотајински живот увек и изнова потврђује у Тајни над тајнама, потврђујући на тај начин свој хришћански идентитет. Освештана историја Цркве нас подсећа да се пре петог века Символ вере на Литургији читао само једном годишње, на Велики петак. Крајем петог века Символ вере почео је да се чита на Литургији у антиохијској Цркви, а од почетака шестог века у целој источној Цркви. Кроз исповедање вере исповедамо да је Црква једна света и саборна и на тај начин наглашавамо саборни акт. Учење дванаесторице Апостола нас поучава: „Као што овај хлеб који је био расејан по горама, би сабран да се од њега начини један хлеб, тако сабери Господе Цркву твоју са крајева земље у Царство Твоје“. За време исповедања вере литург изнад предложених дарова лелуја воздухом усталасавајући притом ваздух. То усталасавање ваздуха изнад предложених дарова символизује осењивање дарова благодаћу Духа Светога, који свагда лебди и благодаћу својом облагодаћује све и сва.
После исповедања свог јединства у љубави, ми у Символу вере изражавамо и јединство у вери. Јединство Цркве није делимично и ограничено, оно је јединство божански откривене Истине. Онај ко ово не прихвата, не може припадати Цркви због тога што нешто друго претпоставља и сматра Истином. Исповедање љубави и вере на Литургији, јесу величање свих дела Божјих и изражавају човекову захвалност и благодарење за сва доброчинства које је Бог учинио нама. Како бисмо Господу заблогадарили за евхаристијске дарове којих нас је удостојио, ништа друго не можемо „осим да исповедамо сва Његова доброчинства и да му у љубави и вери благодаримо на њима“, вели Свети Јован Златоуст.
Бранислав Илић, катихета
*Објављено у мартовско-априлском, 354. броју "Православног мисионара", стр. 19-21.
