Доносимо интервју са протопрезвитером-ставрофором мр Јованом Милановићем, ректором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије.
*Оче Јоване, налазите се на челу Богословије Светог Арсенија Сремца, наследника Светога Саве. Упознајте нас са житијем и значајем патрона карловачке Богословије?
Велики је благослов радити у просвети, а посебно у оној која негује осим интелекта, образ и душу. Управо заштитник наше школе, велики Свети Арсеније јесте пример једног дивног светоотачког лика који је у себи сјединио све. Рођен је према житијима у Срему, који је свакако тада обухватао и шире просторе – Мачву и Поцерину у месту Дабар или Дебрец (према неким историчарима данашњи Стари Сланкамен). Одатле је, чувши за Светитеља Саву кренуо да уз његов свети лик стекне смирење и послужи Богу. Био је еклисијарх (црквењак) и синђел Светога Саве у манастиру Жичи, учећи се од њега молитви и смирењу. Када је Свети Сава решио да се повуче са архипастирског трона, није изабрао себи наследника између епископа који су већ управљали епархијама Жичке архиепископије, већ је у лику Светога Арсенија нашао себи смиреног и мудрог наследника. Било је то 1233. године. Мудро и смирено је управљао српском Црквом све до момента када га је савладала тешка болест 1263. године. Упокојио се у Црнчи 1266. године и сахрањен је у Пећкој архиепископији – патријаршији као њен ктитор. Врло брзо је пројавио велика дела чудотворства и прибројан је лику светих наше Цркве.
*Мошти Светог Арсенија Сремца се данас налазе у Бјелопавлићима у манастиру Ждребаонику надомак Даниловграда. Како је изгледао пут моштију овог знаменитог Архиепископа српског?
Његове свете мошти су пред најездом Турака пренете у Црну Гору, најпре у манастир Косијерево, да би након тога биле једно време смештене у Даниловграду, а потом где се и данас налазе - у манастиру Ждребаонику. Мати Јустина са сестринством манастира дивно чува и стражи над нашим заједничким светитељем. Свети Арсеније је доживео судбину свога народа и у свему показивао, па и после смрти смирење. То је чудесна тајна, да наши светитељи настављају да буду страдалници и после свога блаженог упокојења и прослављења. Сетимо се само Светога Саве и Врачара. Мошти, тачније честице, Светог Арсенија су нашле свој пут: једна честица у Сремске Карловце, а друга у Харбин у Манџурији у Кини.
*У Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима налази се честица моштију овог угодника Божјег. Како доживљавате Ви и поверени Вам ученици овај благослов присуства Светог Арсенија?
Присуство светитеља Божијих је очигледно и у самом моменту кад их споменемо у својим молитвама са жељом да буду наши заштитници, а оно је још израженије када је и сам светитељ својим моштима присутан у некој заједници. Тако је у Сремским Карловцима благословом блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Данила (Дајковића), а на молбу Преосвештеног Епископа сремског Господина Василија, сада већ давне 1989. године, стигао стари кивот, прилог дичних Херцеговаца, са делом моштију и старим одеждама Светог Арсенија. Од тада па све до данас, једном седмично се служи молебан Светом Арсенију пред кивотом са његовим моштима. Тада цела Саборна црква, а особито богослови певају у глас: „Свети оче Арсеније, моли Бога за нас!“ У самој богословији постоји и капела посвећена нашем небеском заштитнику. Певају богословци већ деценијама Светом Арсенију, молећи га да им помогне да стекну његову смиреност и мудрост. И заиста, онај који себе стави под заштиту Светог Арсенија, добија многе дарове, а сведоци смо да Господ изобиљем тих дарова руководи животима те деце. Ђаци редовно прилазе на благослов Светитељу и са њим деле своје туге, потребе, траже помоћ и захваљују се како за оно мање битно, тако и за оно најважније. Он је био и остаће наша потпора и утеха у свему.
*Замолио бих Вас да нашим читаоцима предочите историјат Богословије у Сремским Карловцима?
Карловачка богословија или Богословија Светог Арсенија, баштини традицију православних богословских школа дугу преко 225 година. Давне 1794. године, основана је богословија у Карловцима, са планом, програмом, професорским кадром па чак и појединим уџбеницима. Основао ју је Стефан Стратимировић, митрополит Карловачки. Први управитељ школе био је Петар Јовановић Видак, потоњи епископ горњокарловачки и вршачки. Тада је предавање – наставни процес – трајао од 1. фебруара до 28. августа. После два покушаја реорганизације рада, дошло је 1885. године до поновног отварања богословије са обновљеним планом и програмом. Свој успон школа доживљава негде после 1890, са избором на трон патријараха српских у Карловцима патријарха Георгија Бранковића и са постављањем на чело школе проте Јована Вучковића, ректора богословије. Тада је богословија испуњавала норме високог степена образовања и била је на нивоу факултета. После 1920. године, већи део те чувене богословије је прешао да предаје у Београд на Богословски факултет, дочим је премештена богословија – средња школа – из Београда у Сремске Карловце. Тада је ову богословију похађао потоњи патријарх Герман, као и многи истакнути архијереји. Свети ава Јустин је заправо у Карловцима неговао професуру, која се завршила његовим одласком на постдипломске студије и после местом професора Богословског факултета. После Другог светског рата, богословија је мировала да би била поново отворена 1964. године, најпре као испостава богословије Светога Саве из Београда, а од 1967. године и као Српска православна богословија Светог Арсенија. Кроз њу је за овај период прошло преко 5000 ученика од којих су многи пригрлили свештене службе ђакона, презвитера и епископа у Цркви, многи постали правници, економисти, уметници, историчари, песници итд. Данас је број ученика негде до 120 са ванреднима.
*Које бисте истакнуте личности посебно навели?
На ово питање је незахвално давати одговор, посебно из перспективе Карловачке богословије. Но, ипак да споменемо неке:
1) Ту су најпре свети Божији угодници, међу којима бих свакако споменуо Светог аву Јустина, као и нови свештеномученици: Свети Бранко (Добросављевић), Свети Ристо (Јарамаз), обојца пострадали у време Другог светског рата, први од усташке руке, а други од братске руке. Они су пример и узор у подвигу свима који који су на било ком послушању у нашој школи.
2) Епископи и патријарси: Герман Анђелић, Георгије Бранковић, мученик вере Лукијан Богдановић, Герман Ђорић те епископи Иринеј Ћирић, Максимилијан Хајдин, Георгије Летић, Хризостом Војиновић и многи други.
3) Свештеници: архимандрит Иларион Руварац иначе ректор богословије, те његов брат прота Димитрије Руварац, са којим је архимандрит Иларион оснивач новог правца у бављењу историјом код нас. Ту су прота Јован Живковић, професор литургике, прота Лазар Мирковић, професор литургике и хеортологије, прота Јован Вучковић, ректор – идејни творац пројекта садашње зграде Семинара итд.
Ту су и многи други, али о њима више можда другом приликом.
*Да ли непосредна близина Фрушке горе и фрушкогорских светиња доприноси бољем богословском образовању младих људи?
Без сумње. Сваке године први разред обавезно, а често и остали обилазе манастир организовано поклонички, а неретко одлазе да помогну у манастирима у пратњи професора, и ту се, на извору, упознају са жртвом наших монаха и монахиња, наших предака, и у исто време се осведочавају којим путем би и они требало да иду. Духовник школе је архимандрит Стефан великореметски, код ког се неретко иде и пешице преко Бранковог Стражилова. Особито су нам битне светиње које, осим што баштине то предањско искуство, јесу и остају чувари наших светиња. Да поменемо манастир Јазак где се чувају мошти Светог цара Уроша или Малу Ремету где су мошти Светог Ђорђа Кратовца. Ту је наравно и Ново Хопово са моштима Светог Теодора Тирона, као и манастир Беочин са Светим владиком Варнавом Настићем. Све то нам даје могућност да будемо Богу благодарни што смо, овде у Сремским Карловцима, свијени као у једно гнездо где нас Бог храни својим обилним даровима.
*Видно је да ученици Богословије Светог Арсенија Сремца често гостују на епархијском Радију Српски Сион. Према Вашем мишљењу, колико је важно њихово присуство у црквеним медијима и учешће у овом виду мисије?
Никада није довољно активности, но пре свега оних које загревају и душу и тело, и ум и срце. Мисија медија, попут радија даје могућност да се лакше и брже чује реч Божија. Медији попут радија и телевизије, захтевају једну велику спремност да у краткоме и без пуно високопарних и гордих речи одговоримо на разлог наше наде како рече Свети апостол Петар. Зато је њихово присуство од кључне важности. То смо подржавали у границама у којима ђаке не одводи од основног послушања и у мери у којој помаже да дође до спознавања сопствене слабости и спремности да схватимо да се бринући о себи бринемо и од другима. То је та Блага вест која може и треба да иде и у етар, то је позив кроз који нам Бог помаже да у потпуности сагледамо себе, своје слабости и главе окренуте ка Христу тежимо ка Царству небеском. То је универзална порука Цркве и не може да се замени ни једном бољом, јер све друге воде ка смрти и трагедији.
*Поред богослужења и редовне наставе, које ваннаставне активности се практикују у Вашој Богословији?
Да би молитва и рад биле добро распоређене, уведене су секције и сви ученици су позвани да буду полазници неке од секција. Ту је свакако Пчеларство као предмет који је пре 20 година поново васпостављен у богословији, као факултативни предмет. Иначе, наша богословија баштини традицију друге катедре пчеларства у Европи. Ту си и дуборез, медијска и секција веб-дизајна, те секције историје, црквенословенског и палеографије итд. Све активности које су организоване имају за циљ само једно, а то је да ђацима дају могућност да схвате лепоту рада и стварања. Како смо у ери дигиталног, овај аспекат ће у исто време бити све потребнији и све ређи.
*Која би била Ваша порука читаоцима „Православљаˮ?
Пре свега бих поручио да, узевши у обзир контекст овога што се дешава и времена у ком живимо, пригрлимо Бога и Цркву Његову и да постанемо истински људи молитве. Сада, додуше као и увек, је време да постанемо у свему делатни људи вере. У маломе да нас Господ препозна, а ако и људи буду видели да не будемо на поругу Господу Христу и Цркви Његовој. На то смо позвани сви, без обзира да ли смо лаици или клирици, без обзира да ли смо мали или велики. Имамо дивну веру и треба дивно да је живимо. Хвала Вам.
Разговор водио: Катихета Бранислав Илић
*Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1346, 15. април 2023, стр. 28-31)
