Боголикост се актуализује учешћем у светој Евхаристији


Човек је саздан као боголико биће, као икона Божија. Питање човековог назначења скопчано је са питањем смисла његовог благословеног живота. Већ на првим страницама Светога Писма открива нам се тајна стварања човека по лику и по подобију Божијем (по слици и прилици Божијој), открива нам се тајна љубави Божије према човеку који је саздан да буде бог по Благодати. 


Неоспорно је да сваки човек, споља гледано, изгледа као пуко биолошко биће, попут осталих живих створења. Наравно, човек и јесте живо створење, али, по богонадахнутој мисли светог Григорија Богослова: „Човек је једино створење мимо свеколике творевине, које може постати бог“. По сведочанству архимандрита Георгија Капсаниса:  Образ Божији у нама се односи на дарове које је Бог даровао једино човеку, за  разлику од свих осталих Његових створења, тако да је човек – икона Божија. Ти дарови су: словесни ум, савест, слободна воља, стваралаштво, љубав и чежња за савршенством и за Богом, лична самосвест и све што човека уздиже изнад свих осталих створених живих бића, што га чини лицем и личношћу. Другим речима, све оно што човека чини личношћу јесу дарови по образу Божијем. Обдарен образом Божијим, човек је призван да задобија подобије, да стиче обожење. Творац, Бог по Природи, призива човека да постане бог по Благодати, закључује знаменити Светогорски старац. 

Човек својим Богом дарованим достојанством на тајанствен начин пројављује величанственост, како Бога, тако и човека, што нам потврђују и псаламске речи: Шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Ангела, славом и чашћу венчао си га. И поставио си га над делима руку Твојих, све си потчинио под ноге његове, овце и све волове, а још и животиње пољске; птице небеске, и рибе морске, које проходе стазе морске. Господе, Господе наш, како је дивно Име Твоје по свој земљи! (Пс 8, 6-7). 

Дакле, по светоотачком учењу, икона Божија у човеку је слободна воља. Да би човек заиста постао икона Божија, да би се истински уподобљавао Оном по чијем подобију је и саздан, да би се преображавао, а преображавајући себе преображавао и васцели свет, потребно је да на свештен и благословен начин изрази своју слободу учешћем у светотајинском животу Цркве који врхуни учешћем у Светајни Цркве – Божанственој Евхаристији. 

Не бисмо смели да сметнемо са ума, да се пуноћа човекове боголикости открива у пуноћи слободе која се остварује у обожењу, односно у тајанственом, најопитнијем и најсавршенијем сусрету Бога и човека у Светој Евхаристији као небоземном и централном догађају живота. Ово истинско обожење никада не бива заснивано на некаквим површним претпоставкама и теоријама, већ увек на једном аутентичном опиту евхаристијског етоса. 

Вођени овом истином, хришћански етос и учешће у Евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени Дародавац добарâ, Човекољубиви Господ наш. Свети Теодор Студит подсећа да је Света Литургија понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. 

Опитну истинитост наведених речи Светог Теодора Студита, између осталог, потврђује и следећа молитва којом бива окончана Литургија Светог Василија Великог: Испуни се и изврши, колико је у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости – благоволи да је се сви удостојимо у будућем веку, благодаћу беспочетнога Оца Твога, и Светог и доброг и животворног Твога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.  

Да закључимо. У тајни божанствене Евхаристије открива нам се спасоносна заједница Бога и човека, открива нам се савршено заједничарење које за крајњи циљ има обожење човека. Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила о евхаристијском заједничарењу као истинском обожењу благовести: „Црква показује себе у светим тајнама тела и крви Христове (у Светој Литургији), не као у символима, већ као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн. 15, 1–5). Јер овде не постоји само општост – κοινωνία – имена или аналогија по сличности, него истоветност – ταυτότης. Јер су ове тајне – тело и крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сâма (Црква) претвара у то тело и крв Христову … И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим телом, он не би ништа друго видео него сâмо Господње тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте тело Христово, и удови међу собом (1 Кор. 12, 27)”. 


Бранислав Илић, катихета


*Објављено у јануарско-фебруарском, 365. броју Православног мисионара, стр. 25-26.

To Top