Када говоримо о Светој Евхаристији као јавном делу многих, увек нам се намеће питање везано за наш принос који представља дело нашег труда.
Још у Старом Завету саздавање хлеба људским трудом и бригом подразумевало је читав процес почев од сејања пшенице, па све до производа у виду хлеба. Сведочанства о зрневљу пшенице налазимо још код Плинија Млађег који казује да не постоји плодније, благословеније и обилније зрно од пшеничног зрна. Богослужбени принос хлеба присутан је и у Старозаветном богослужењу јерусалимског храма.
Наиме, принос бесквасног хлеба приношен је као дело човечијег труда, а приношење је обављано испред храма и оно је на неки начин било обаваљано уз приношење крвних жртава животињског порекла, као неки вид пропратног чина. Једно од најпознатијих сведочанстава приношења бесквасног хлеба налазимо приликом постављања на свештеничку службу Арона и синова његових. Принос хлеба био је устаљен и на празник првих плодова, али и на празник Свете Педесетнице. У Старом Завету налазимо сведочанства да је у Јерусалимском храму на златној трпези приношено дванаест хлебова и то у сваки суботњи дан и по мишљењу Филона александријског ови хлебови символизују хлеб живота. Централни Старозаветни догађај приношења бесквасног хлеба била је Пасха.
У ранохришћанском спису Учење дванаесторице Апостола - Дидахи налазимо сведочаснтво о приносу хлеба (ломљења хлеба) у контексту Евхаристијске жртве, а исто сведочанство налазимо и у списима Светог Игнатија антиохијског и Светог Јустина мученика и философа. Свети Апостол и Евангелист Лука у Делима Апостолском на неколико места помиње сабирање првих хришћана ради ломљења хлеба, што свакако указује на још један од видова приноса хлеба. Централни новозаветни моменат помињања хлеба као Евхаристијског приноса налазимо код Апостола Павла: „Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). У молитви Господњој налазимо једно од битнијих сведочанстава о Телу Христовом као насушном хлебу Новог Завета „Хлеб наш насушни дај нам данасˮ. Ова молитвена прозба најављује да је Господ Христос вечни приноситељ и Онај који се свагда приноси, како и литург чита на свакој Литургији у молитви Херувимске песме.
Хлеб као принос представља првину људског живота и основну храну којом се одржава живот свакога од нас. Људско бивствовање незамисливо је без жртвоприношења, као центарлног догађаја богослужбеног живота подразумевајући свагда уз приношење одређеног приноса, приношење целокупног живота. Наш живот у својој свеобухватности бива показиван кроз хлеб, а на то нас подсећају речи Светих Апостолâ: Једосмо и писмо по Његовом (Христовом) васкрсењу како би на видљив начин доказали да су видели живог Спаситеља. Приносећи првину хлеба ми на принос приносимо свој живот и целога себе. Када је у питању значај приношења првина, Свети Никола Кавасила поучава: Разлог је тај што нам Бог, као уздарје за те Дарове, даје живот; а било је природно да уздарје не буде сасвим у нескладу са даром, већ да буду сродан; пошто је уздарје живот, потребно је да и дар, на неки начин, буде живот, и то нарочито зато што је један те исти Онај Који закон дарова установљује и Онај Који је Давалац уздарја, односно Онај Који праведно суди и „све на вагу и по мерилима поставља. Он је заповедио да Му хлеб и вино приносимо, и Он нам за то узвраћа живим Хлебом и Чашом вечнога живота. Отуда, као што је апостолима за рибарство узвратио рибарством, односно за лов на рибе узвратио ловом на људе, и као што је богатоме који Га је упитао за Царство, уместо земаљског богатства обећао небеско богатство, тако је и овде, онима којима ће подарити живот вечни (односно Своје животворно Тело и Крв), заповедио да претходно принесу храну овог привременог живота; тако да уместо живота стекнемо Живот, односно уместо овог привременог онај вечни, и да се благодат покаже као награда, а неизмерна милост да има нешто од праведности и да се испуне речи: „Поставићу милост своју по мери“. Моменат предавања целокупног живота Богу можемо видети и у Светој Тајни Просветљења (Крштења), јер ми у бањи поновног рођења бивамо предани на смрт, да би израњајући из крштењске купељи цео свој преображени и нови живот у Духу Светоме предали Господу, што свакако указује да хришћански етос подразумева континуирано и непрекинуто приношење и предавање нашег живота Господу. Ако мало дубље проникнемо у чин светог предложења (проскомидије) знамо да литург не приноси све хлебове на жртву, већ само један. Ово поред практичног има дубок богословски значај, на шта указује сведочанство Светог Николе Кавасиле: Тело Господње изабрано је између свих осталих да би било принешено на жртву, јер Син Божји је за себе прихватио своје Тело, издвајајући га из целовитости наше грађе; а опет, Он сам га је предао Богу на Дар, полажући га у крило Очево као да се никада од тога крила није ни одвајао, него је тамо то Тело и саздао и узео на себе, тако да је оно истога трена и саздано и предано Богу.
На концу, учешће лаоса у литургијском животу цркве као Богочовечанске заједнице не огледа се само у активном учешћу у богослужењу већ и у делатном (до)приносу који је најочигледнији у припремању просфора за Свету Литургију. Са жаљењем морамо да констатујемо да је код нас у потпуности нестала благословена пракса доношење приноса у храм, већ то сада при парохијама обично чини једна или више старијих жена која су задужене за прављење просфора. Код наше Православне браће Грка пракса доношења приноса у храм је саставни део литургијског живота и литургијске свести да кроз принос верни делатно приносе сав свој живот Богу.
Бранислав Илић, катихета
*Објављено у јулско-августовском, 356. броју Православног мисионара, стр. 22-23.
