Поводом седме годишњице архијерејског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона
„Ништа није веће од љубави.
Јер љубав је слава и савршенство свих врлина.
Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека.
Са љубављу је спојено и високотворно смирење и милостивост, и човекољубље, ради којег је и Бог постао човекˮ.
(из 33. главе Хиландарског типика)
Пуних седам година Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, наставља и сведочи ову заповест о љубави према Богу и ближњима. Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ Апостолу Петру. Својим служењем владика нам поручује да ми љубав према Богу показујемо, меримо и проверавамо односом према ближњима. По апостолу и јеванђелисти Јовану, љубљеном ученику Христовом, то значи не љубити речју ни језиком него делом и истином (уп.1.Јов.3,18). У овом времену великог отуђења, изразитог разједињења и цепања људске целовитости због недостатка љубави, Господу је било угодно да кормило Цркве Божје у Епархији тимочкој делатном љубављу руководи Епископ Иларион, који нам је постао истински учитељ љубави. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35).
Служба епископа се састоји у томе да он у Истини и у љубави проповеда Јеванђеље сваким својим дахом. Утврђујући сваку душу поверену му у вери и побожности, приносећи евхаристијски Принос за њихово спасење. Према сведочанству Светог Игнатија Богоносца Епископ се налази на месту и по обличју Христовом. На том и таквом месту позван је да служи свима, и да се разапиње за многе по речима Господњим: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мт 20,28). „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом" (Д.Ап. 20.28). Страшне су ово речи, јер је Епископ као Божији домоуправитељ позван да напаса стадо Христово, које је Господ искупио на крсту и призвао у вечну заједницу са Оцем и Духом Светим. Својим седмногодишњим служењем на трону Епархије тимочке, Епископ Иларион сведочи да је трон епископа који следује Христу истовремено и крст Господњи, јер ходећи за Христом епископ је позван да ходи путем Његовог страдања, да би се тако удостојио Васкрсења и непролазне славе Царства Небеског.
Архипастир Епархије тимочке труди се да служи „најмањој браћи Његовој” (Мт 25, 40) сабирајући све и свакога, и гладне и жедне, потребите и унижене, сиромашне и богате, трудећи се да свима буде духовни отац сведочећи љубав Божју на коју смо сви призвани. Тихо и ненаметљиво служећи и очински се старајући према свештенству, монаштву, катихетама и вероучитељима, предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој равнује и своје кораке упућује према речима из 16. канона IV Васељенског Сабора, који гласи: „одређујемо пак да месни епископ има показати човекољубље према њима (клирицима)”. Једино истинско мерило у проповедању речи љубави Божје сагледано је у речима богомудрог Апостола Павла који вели: „Свима сам био све не бих ли некога задобио за Христа” (1Кор 9, 22). Ове чудесне речи делатне су у архипастирском служењу Епископа Илариона, јер бивајући неуморан у мисији, како речима тако и делима, владика сваком човеку приступа на „голубијим ногамаˮ (како је говорио преп. Јустин ћелијски), трудећи се да љубав Божју усади у сваком човеку.
Древни хришћански писац каже да хришћани на земљи живе али обитавају на небу и да им је свака земља отаџбина, али и поред те истине, ипак су на земљи странци. Тај парадокс наше вере је управо темељ поимања стварности у којој живимо за вечност, али истовремено остајући дубоко укључени у све токове земаљског живота. Да духовни живот није незаинтересованост за свет око нас, већ жива и стална свест да овај живот није наше крајње исходиште и да не може да буде мерило вредности за које живимо, сведочи велико мисионарско-катихетског прегалаштво Епископа Илариона које се посебно пројављује кроз Фестивал хришћанске културе, који већ пуних шест година својим постојањем и садржајима низводи небо на земљу, а нас уздиже ка небу.
За ову седму годишњицу архипастирског служења владике Илариона, везано је и неколико важних јубилеја светитељâ из рода нашега. Ове године навришло се 350. година од упокојења Светог Василија Острошког, а сећамо се и великих јубилеја светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева.
На овај празнични дан торжества и радости, заједно са свима који усрдно молитвено учествују у годишњици хиротоније нашег владике, молимо се Господу да му подари љубав и мудрост Светог Василија Острошког, а надахнутост и речитост Светог владике Николаја, како би у свом архипастирском служењу на многа и блага лета следио њихов пример уподобљавајући се једином Пастиреначелнику Христу.
Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!
Бранислав Илић, катихета
