У мартовско-априлском 390. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са Милицом Мишић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Драга Милице, на самом почетку разговора упознајте нас са детаљима Вашег детињства и духовног узрастања?
Одрастала сам у породици која је гајила традиционалне вредности, уз мајку која је била и остала стуб наше породичне заједнице. Њена љубав према читању и литургијском животу оставила је неизбрисив траг на њеној деци. Својим примером нам је показала колико је битно бити истрајан и спреман на промене у животу, који је врло неизвестан, а ту несталност су моји родитељи нарочито осетили живећи почетком деведесетих година у Босни и Херцеговини, када су формирана моја прва дечија сећања. Теслић, моје родно место, је окружен дивним природним лепотама и моја љубав према зеленој и плавој боји налази корен у брдско планинским пределима тог краја који је украшен богатим шумама, са чистим ваздухом и обиљем природних извора, потока и река. Посете селу и очевим родитељима, чија кућа се налази у подножју планиског венца Борје, биле су скоро сваки викенд, а мирис дрвета и пиљевине из дедине радионице осећам до данас. Деда је био мајстор, у пуном смислу те речи и поред разних предмета од дрвета, израђивао је шаргије, трзалачки инструмент дугог врата који се користи у народној музици. Паралелно са одрастањем у послератној Републици Српској моје детињство је неодвојиво од мајчине породице у Срему, за бајковити Моровић који је Свети деспот Стефан Штиљановић добио својевремено на управу. То је место мостова, широких река, пространих шума и незаборавног колорита који настаје под специфичном светлошћу равнице. Мајчини родитељи и њихова жртва за децу и унуке су оставили трајан отисак у мени. Моровић је место наших садашњих породичних сусрета. За мене границе никада нису постојале, јер је моја породица чврст мост који нас спаја.
*Када сте осетили призвање за служење Цркви Божјој као иконописац?
Када сам размишљала о упису на Академију нисам никада помислила да ћу једног дана бити иконописац, јер ме је занимао искључиво сликарски смер. Међутим, сплетом одређених околности или боље речено промислом Божијим, усмерена сам на тај пут и прихватила сам га као један велики дар од Бога. Црквена уметност је за мене најсофистициранији уметнички израз, која обједињује теологију и ликовност на изузетан начин, тако што хоризонтали живота даје чврсту вертикалу и тиме ствара крстообразну уметност која има снагу да нас приближи трансцедентном. То је језик који захтева нарочиту пажњу како би се научио, писао и ишчитавао. Живопис је заиста дар од Бога и требали би далеко пажљивије да се опходимо према нашој православној уметности, како бисмо сачували њен префињен језик. Често заборављамо да су многи положили животе и мученички страдали због одбране светих икона. Тако да је велика одговорност пред уметницима, али и пред целом Црквеном заједницом да сачувамо чистоту израза наше јединствене уметности. Данас је приметно неразумевање језика живописа што је довело до тога да се иконопис промовише као хоби занимање, а као резултат тога имамо обезвређивање стваралаштва, олако позивање на каноне и свођење иконе на занатлијски предмет за који је потребна само добра воља да би настао. Бити живописац значи бити у служби Богу сваки дан и прослављати Га кроз дар стваралаштва који нам је подарио, а то подразумева константно усавршавање како технике и вештине сликања, тако и неговање Литургијског живота, али и учење од Светих отаца Цркве, јер је живопис Теологија у бојама, како се с разлогом често описује.
*Завршили сте основне и мастер судије на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију. Како је текло Ваше школовање и шта бисте поручили свима који желе да своје школовање наставе у наведеној високошколској установи Српске Православне Цркве?
Период студирања је време изазова али и великог задовољства, јер тада сво своје време можете посветити сликању, читању, истраживању и свему осталом што може да оплемени ваше стваралачко биће. То је период када упознајете и прихватате себе, са надом и настојањем да наставите да се усавршавате како на професионалном тако и на духовном нивоу.
Онима који желе да се посвете студирању на академији поручила бих да мудро користе своје студентске дане, јер су врло драгоцени и неће моћи да се понове. Да искористе то време за истраживање, сликање и духовно узрастање, јер је садашње време једино на које можемо утицати.
*Оно што је посебно обележило Ваше дело су књига и икона новоканонизованих Светих мученика из Влајића. Замолио бих Вас да нас упознате са житијем Светих славних и добропобедних мученика из Влајића?
Село Влајићи налази се у Републици Српској и део је општине Теслић. За време Другог Светског рата, сам град Теслић као и тадашњи Теслићки срез, улазе у састав Независне државе Хрватске, а православно становништво трпи сву тортуту усташког режима. Злочин у Влајићима догодио се крајем јануара 1943.године, а починиоци су били прве комшије. Хронологија злочина обухвата период од неколико дана и ко је заинтересован да се детаљније упозна са изразито сложеним приликама које су тада постојале, требао би ипак да прочита књигу у којој су на систематичан начин изложене чињенице о друштвено-политичким прилика које су довеле до страдања мештана Влајића.
Највећи број страдалника је из засеока Долићи, а кроз опис саме иконе можемо детаљније да се упознамо са житијем мученика. Икона се састоји из пет целина, од којих четири бочне описују страдање мештана. Усташе су жене и децу окупили у кући Николе Долића и затим пуцали по њима. Међу њима је било трудица. Тај моменат зверства видимо на горњој левој композицији. Насупрот страдања жена и деце, осликана је композиција на којој усташе издвајају мушкарце и засебно убијају.
Доње две композиција приказују појединачна страдања. Нако првог пуцања у кући, неки су успели да се пробију кроз друга врата на кући и по снегу крену да беже, надајући се да се спас наћи у оближим увалама око потока. Међутим, усташе крећу да их лове како су сами узвикивали, као зечеве. Тако су страдале Аница и њена ћеркица Јела. Четврта композиција приказује страдање Илинке и њено двоје деце које су усташе убиле на кућном прагу.
Цетрална композиција приказује све страдале у народним ношњама како им Господ Исус Христос додељује венце мучеништва. Ореоли су изостали јер у моменту настанка иконе, мученици нису били канонизовани, међутим на заседању Сабора СПЦ 2022. године, Мученици из Влајића уврштени су у ред светих и прослављаће се у оквиру Мученика Зворничко-тузланских. Тако да је у току осликавање нове иконе Светих мученика Влајићких.
*Да ли је било тешко изобразити на икони стравичну мученичку кончину светих мученика који су снагом вере Христа ради претрпели страхоту која је тешко разумљива људском уму?
Није било лако, међутим, тешко је описати и пренети путем речи осећај који имате док осликавате икону новомученика. Увек има искушења и препрека, али уз молитву стваралачки процес тече и када се оконча, тај завршни рад ствара радост и тиме се потиру сви претходни изазови. На крају, тај рад и није ваш јер су се изобразили свети ликови, а све је то опет у славу Бога. Само икона, односно живопис, има тај величанствени стваралачки исход.
Да ли је потребан истраживачки рад и припрема? Свакако, али не само за иконе мученика, већ за све свете. Потребно је да се упознате са светитељем да бисте га осликали односно да би заиста просијало благодатно стваралаштво. То није механички рад, потребно је читати, гледати, молити се, промислити и уложити значајан труд да би се пројавио један непоновљив рад. Протојереј – ставрофор Мирослав Живковић је успео кроз поезију да изобрази речима страдалнички пут мученика из Влајића, а овом приликом прилажем песму у целости за ваше читаоце.
*О значају светих мученика, као и о мучеништву у хришћанском етосу, говорили сте у емисији „Храмˮ на таласима Радио-Београда 2. Да ли бисте са нашим читаоцима поделили неколико мисли на невену тему, као и утиске са наведеног гостовања које је изазвало велико интересовање код слушалаца?
Заиста ми је било велико задовољство гостовати са Вама у емисији Душанке Зековић која је изузетна и инспиративна личност, са гласом који сам раније слушала пратећи емисију „Храм,“ не слутећи да ћу једног дана имати прилику да причам о Мученицима из Влајића баш у тој емисији. Обрадовало ме је да је тема привукла пажњу слушалаца, јер је мучеништва неодвојива од хришћанског живота.
*Милице, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, Ви сте аутор књиге „Мученици из Влајића сведочанство о једном заборављеном злочинуˮ а дивна је прилика да читаоце „Православног мисионараˮ упознате са садржајем књиге која је објављена под окриљем издавачке куће „Сионˮ Епархије зворничко-тузланске?
Књига Мученици из Влајића - сведочанство о једном заборављеном злочину, заправо је мастер рад, који је одбрањен у јануару 2018. године на Академији СПЦ за уметност и консервацију у Београду. Благословом епископа Фотија преточен је у књигу за коју је владика Фотије написао предговор. Заиста сам захвална што је владика Фотије указао велику подршку овом пројекту, а његов благослов је дао духовно укрепљење свима који су учествовали на реализацији пројекта Мученици из Влајића.
Користим ову прилику да приложим одломак из књиге како би се ваши читаоци боље упознали са њеним садржајем:....“Неколико страдања остало је у сећању скоро свих сведока. Усташе су ишле од куће до куће, једне су одводили а једне убијали. Када су дошли до куће Илинке Долић убили су је као и њено двоје деце. Након свега, када је дошло до сахрањивања тела, у рукама Илинкине деце пронађене су суве шљиве. Та упечатљива слика, мајке која брине о деци и храни их у најтежим тренуцима остала је да се препричава међу преживелим. Овако је о томе причао Симо и сећао се како су их преживели мештани пронашли када су кренули да скупљају мртве: „Илинка загрлила своје двоје дјеце и у рукама дала шљиве, дјеца у кошуљици држе шљиве, нако остали, ми смо после гледали како их купе, дјеца су били...“
Милка Долић је убијена на сличан начин. Њена деца су била у кући када су усташе дошле. Милка је изашла испред куће да разговара са њима и тада је препознала свог комшију, Јозу (остао је запамћен као Црни Јозо). Ишли су једни другима на Божић, посећивали се, али помен тих посета још је више расрдио усташу, узео је пиштољ и пуцао. Када су деца чула пуцањ, успела су да побегну из куће. Отишли су на различите стране тако да је Драгиња, Милкина ћерка, убијена касније у кући Николе Долића.
Када су се чули пуцњеви, Аница Долић је са својом ћеркицом Јелом, која је имала само неколико месеци, побегла и покушала да се сакрије код потока. Међутим усташе су је приметиле и узвикивали су да иду да лове „зеца и зечку“. Аница је убијена у потоку са својим дететом. Било је и других који су се скривали у увалама код потока, али Аницу су пронашли јер је дете плакало.
Симо Л. Долић је тог јануарског дана изгубио брата и сестру. Његова мајка са десеторо деце није имала где да бежи. Најстарији брат Драгомир је успео побећи када су кренули да скупљају народ по селу. Остала деца са мајком су одведена у кућу Николе Долића, али успели су да побегну на различите стране. Међутим, већина њих је рањена у том бегу, јер су усташе пуцале за свима који су бежали. Симо је тада имао пет година и био је поред три године старије сестре Милице која је са њим побегла на једна врата од куће, а пратили су их брат Стјепан и сестра Јела (Јелена).
Бежали су низ брдо, испод куће као и већина. Црвена крв је били расута по белом снегу и тај контраст је остао у Симином сећању. Остали су лежећи и када се полако све утишало, усташе су ишле по снегу и викале да се јави ко је жив или рањен, да им помогну. Милица је задржала Ристу, али Јелена и Стјепан су устали и без оклевања су их усташе убиле. Симо се присећа тог дана: “ ...и ту је снијег велики био, ми смо се разбјежали, попадали по оном снијегу. „Устајте ко је жив!“ И како је ко устајао, они су завршили с њим, и нама би двома било, и тој Милици и мени, та Милица, моја сестра....и она је мене притисла у снијег и ми смо тако остали, они су ту сестру и брата тако завршили и ови, мајка утекла на другу страну, дјеца на трећу....“ Преживеле сестре су биле рањене као и Симо и Милица. Сви су касније имали последице од тог рањавања.
Симо Долић са сестром Ружом и мајком Босиљком је био у кући Николе Долића. Имао је пет и по година и сећа се пуцњаве која је уследила: „ прво су убили бабу Тоду, Јовину бабу, како је упадала оборила и мене, ја сам био мали пет и по година и мала ми сестра, како је била код мене и њу сам повук’о руком доле...“. Остао је тако на поду и није устајао ни када су усташе говориле да се јаве преживели. Јелена, кћи Луке Долића, јавила се и била је убијена. Када је већ пао мрак и скоро све се стишало, Симо се са сестром искрао из куће. Сећао се пута којим је њихов отац ишао у шуму по дрва и тамо се запутио. Снег је био дубок, а они на себи нису имали ништа сем ланених кошуљица и гаћица. Како је пролазио крај других кућа, па и своје, видео је како усташе одводе волове, узимају шта желе, а остало убијају и уништавају. Успео је да дође до пута који је водио у шуму и зауставио се ту, испод једног храста. Дрво је било велико, са густим крошњама, па снег није могао потпуно покрити земљу ипод њега. Симо и Ружа су ту застали, међутим Симо је вероватно изгубио свест у једном моменту, јер се скотрљао неких шездесет метара од тог места. Ружа није преживела, умрла је због велике хладноће. Мушкарци, када су касније силазили, наишли су на њено тело, а Симу су пронашли нешто даље, полусмрзнутог. Њихов отац је био међу тим мушкарцима, пронашао је смрзнуту ћерку и понео је. Мајка Босиљка такође није преживела. Била је у осмом месецу трудноће када су у кући Николе Долића усташе рафалом расекле њен стомак. Видело се да носи мушко дете. Некако је успела да дође до своје куће, ту ју је пронашао муж који је носио смрзнуту децу. Босиљка је рекла да њу остави и да се иде спасавати јер она неће преживети. Муж је оставио мртву Ружу поред мајке, узео сина и отишао да тражи склониште.
Милан и Ристо Долић су са мајком били у кући Николе Долића. Успели су побећи када је настао метеж и склонили су се у кућерак, изнад куће, где се су се сушиле шљиве. Мајка их је преносила преко прага када ју је метак погодио у леђа и она је пала на праг кућерка. Млађег сина Милана носила је у наручју и како је била погођена са леве стране, метак је прошао кроз њена леђа и ранио Милана у руку. Дечаци су ипак успели да окрвављено тело мајке увуку мало у собицу. Завукли су се иза фуруне и тамо су их следећи дан мушкарци пронашли. Ристо прича како је Милан плакао и да су усташе то могле чути: “ ...она је пала на прагу, ја се сјећам ко сад да гледам, пала је на прагу, ја сам је онда увуко као мало у собу преко прага... а тамо су се сушиле шљиве, па је била она фуруна, ту је била топла фуруна и ми се завучемо у фуруну. Тако да нас нико није нашао туде; ја и брат Милан и ту смо остали до ујутру, он је плакао, чуло се сигурно...“83 Двојица су пролазила поред куће и видела дечаке поред тела мајке, али се нису зауставили да их убију. Када их је отац следећи дан пронашао, одвео их је до куће Лазара Нешковића у Косјеници. Затим је успео да добије пропусницу од Авде Феризбеговића, команданта добровољне домобранске бојне (дом-до бојна) и одведе Милана на операцију у Тузлу где су доктори малом Милану ампутирали руку до рамена. Међутим, због лоше операције или нечег другог, када је Милан кренуо у школу јавила се инфекција која је узроковала смрт. Тако се завршио кратак и страдални живот малог дечака Милана...“
(Одломак из трећег поглавља књиге „Мученици из Влајића“)
*Будући да сте приредили велики број изложби, реците нам како доживљавате сваку од изложби, и које бисте до сада одржане изложбе посебно истакли?
Cве изложбе носе са собом дивна сећања, али можда бих издвојила прву самосталну изложбу у свом родном месту, Теслићу из 2019. године, која се одржала у току манифестације Дани краља Драгутина односно Светог Теоктиста. Та изложба је на неки начин била ретроспективна јер су радови настали у времену од 2012. до 2019. године, чиме су обухваћене иконе сликане током студија. Тако да се овом изложбом затворило једно поглавље учења, сазревања и студентског живота.
Друга изложба коју бих издвојила је Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот. То је била прва самостална изложба у Београду 2020. године. Концепт изложбе је детаљно промишљан, инспирисан како Литургијом, тако и Светим Писмом, са нарочитим освртом на Стари Завет и Небеске Силе. Изложба је понудила посетиоцима радове изведене у различитим техникама, попут јајчане темпере на дрвету, енкаустике, пунског воска и јајчане темпере на свили.
Самостална изложба из 2021. у Београду Молитва Сећање Васкрсење која за тему има децу мученике заузима посебно месту, и то је концеп који наставља да се развија, тако да се надам да ће финална верзија изложбе бити ускоро доступна публици. Радову су претежно сликани на свили, с тим да има и осталих техника попут јајчане темпере на вати али и на традиционалној подлози.
Последња изложба која је оставила утисак је Међународна изложба Orthodox Art Festival 2022, када сам за свој рад освојила награду Award of Excellence.
*Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, учествовали сте на приказивању документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, које је одржано у Гајдобри. Какве је утиске на Вас оставио наведени филм и сабрање у маленом месту у Бачкој?
Носим дивну успомену са пројекције филма у Гајдобри. Филмови попут „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ имају снажну поруку коју је потребно проширити. Мештани Гајдобре су дивни домаћини, а њихова љубав према Светом Василију јасно се испољила током нашег сабрања.
*Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?
Црквена уметност је изузетна и сеже до корена хришћанства. Упознајући се са живописом кроз писана дела Светих отаца попут Светог Јована Дамаскина, Теодора Студита или савремених приређивача попут Леонида Успенског, Ваши читаоци би имали прилику да се дубље упознају са иконом, а на тај начин, са Светим Писмом, светитељима и традицијом уметничког стваралаштва. Тако да их овом приликом позивам да посвете један део времена правилном ишчитавању живописа како бисмо кроз тачно разумевање сачували лепоту старалачког језика Црквене уметности, дали подршку уметницим и оставлили у наслеђе дела од вредностим, попут оних која су нама преци оставили.
Разговор водио: Катихета Бранислав Илић
