У јануарско-фебруарском 383. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са презвитером Николом Мићаковићем, парохом при храму Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Оче Никола, дуго година сте били појац при старом Саборном Светоарханглеском храму у Београду. У том духу замолио бих Вас да наше читаоце упознате са значајем појања у Цркви Христовој?
Основе љубави према црквеном појању и богослужењу свакако задобио сам у манастиру Враћевшници, у крају одакле потичем. Та љубав се распламсала у Богословији Светог Јована Златоуста чији сам ђак био, а наставила се и у поменутој служби у току студија у Саборном Светоархангелском храму у Београду, где сам од врсних познавалаца појања по Карловачком напеву, радио на умножавању дарова за појање које сам од Господа добио. По мишљењу многих црквених отаца, црквено појање је један од најистакнутијих израза Литургијског живота цркве. Црквена химнографија представља по речима Светога Василија Великог теологију у малом, и заиста један од интегралних делова богослужења којим Црква дише.
Пратећи развој црквеног појања кроз историју можемо увидети неколико периода кроз које оно пролази и како се према њему човек односи. Сигурно и најзначајнији период био је у време Светога Цара Константина. Хришћанство које је до тада прогоњено постаје државна религија. Развија се богата архитектура градњом велелепних храмова у којима се врше Света Богослужења. Упоредо са развојем архитектуре, развија се и богата химнографија, бројни даровити црквени песници и ученији појци уносили су своје таленте у умеће богослужења које временом поприма богатију форму. Речи Светога Писма и псалтира почињу да се надограђују у нову црквену поезију и Литургичке текстове. Самим тим, појављује се и потреба за институцијом појца у Цркви. У Саборним храмовима рукополагани су псалти-појци, чија је улога била бављење црквеном музиком и самим током богослужења. Од тог времена и постоји молитва за посвећивање појаца од стране епископа. Појање се првенствено преносило гласом, основни поступака у извођењу непресушне химнографске грађе билов је појање према већ устаљеном обрасцу осмогласника Светога Јована Дамаскина. Најприкладнији израз за такав поступак свакако је било кројење, то јест прилагођавање мелодије одређеног гласа на различите текстове богослужбених књига. То је свакако, надахнут, сложен стваралачки чин, који је вековима присутан а траје и данас. Такође, треба нагласити да се значај црквене химнографије не може просто речима описати,јер она је Духом Светим надахнута као и све у Цркви, већ се истински једино може доживети на Светим Богослужењима а ту свакако убрајамо на првом месту Свету Литургију.
*Шта бисте поручили браћи и сестрама који имају дар за појање, те имају жељу да допринесу благољепију при неком од храмова?
На ово ваше питање одговорићу и уједно упутити поруку онима који желе да својим гласовима допринесу изграђивању себе и Цркве Христове, предивним речима Светога Јована Златоуста у којима каже: Духовне песме доносе велику корист, велико назидање, освештање и служе као руководство ка свакој мудрости, јер и речи њине чисте душу, и Дух Свети брзо силази у душу која пева те песме. Овде Светитељ јасно указује на значај молитве човекове у току појања и уздарија Светој Тројици, јер читаво богослужење а самим тим и црквена химнографија прожети су најтананијим осећајима и вапајима човекове душе која благодари своме Творцу.
*Постоји велики број дечјих црквених хорова, можемо ли рећи да се у дечијем појању најделатније пројављују Спаситељеве речи којима нас позива да постанемо слични деци?
Пустите децу к мени за такве је Царство Небеско говори Христос. Појање дечице на Светим Литургијама причињава посебан доживљај и радост за све. У њиховом појању не постоји категорија сујете што је веома важно у појашњењу почетне Христове поруке, и разумеће сваки одраста човек који има израженији таленат за црквену музику, било да пева у хору или за певницом у неким од храмова наше цркве. Додао бих још један веома значајан моменат у учествовању деце заједно са својим родитељима на Светим Литургијама, а то је постављање здравих темеља, за даље изграђивање и усавршавње у животу православног хришћанина. За мене, као пре свега православног хришћанина, нема бољег темеља од Цркве Христове, на којим својим даровима доприносимо изграђивању живе цркве а самим тим изграђивању и себе у покретне храмове Духа Светога, на шта смо као хришћани и позвани.
*Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, парох сте при храму Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси, упознајте нас са особеностима литургијске заједнице при Вашем храму?
Да, благословом Његове Светости блажене успомене Патријарха Српског Господина Иринеја, указано ми је велико поверење да будем парох ове београдске светиње, и да се заједно са братством и парохијанима додатно изграђујем и будем са мојим скромним даровима на корист цркви Христовој и народу који ми је поверен, да заједно усходимо ка Христу Господу који је уједно и циљ нашега овоземаљског живота. У овој светињи се редовно богослужи, проповеда, исповеда. У нашем храму постоје три хора велики, омладински и дечији хор, који својим гласовима доприносе благољепију на Светим Литургијама. Залагањем братије, трудимо се да и након Свете Литургије наставимо заједничко дружење-агапе у просторијама парохијског дома уз пригодно послужење и разговоре са својим парохијанима, који су веома плодоносни и корисни на обострано изграђивање и изналажење решења по питању разних искушења које живот са собом носи.
*У храму се чувају кивот и одежде Светог Василија Острошког са чудесне литије која је походила Црну Гору и Херцеговину 1996. године. Како сагледавате овај велики благослов, не само за храм у којем богослужите, већ и за све житеље Београда?
Морам додати да се поред ове велике Светиње као што су кивот и део одежде Светога Василија Острошког, у нашем храму налазе и делови моштију Светога Нектарија Егинског и Светога Јована Шангајског. Свим овим Светитељима читамо Акатисте у склопу посведневног вечерњег богослужења на којима је присутан велики број парохијана а и оних који долазе из других делова престонице, што указује на велики благослов и духовну потпору које поменути светитељи указују онима који долазе да им заблагодаре и умоле Њихово заступништво пред престолом Бога живога.
*Оче, можемо ли рећи да су два молитвена стуба нашег народа Свети Сава и Свети Василије Острошки?
Наш српски народ у својој богатој крсто-васкрсној историји, изнедрио је предивне светитеље и велике молитвенике који се поштују и којима се обраћају за помоћ не само православни Срби већ и други православни народи, па чак и они који нису хришћани. Свакако пример за то јесте обраћање инославних за помоћ пред нетљеним телом Светога Василија Острошког, о којима имамо бројна сведочанства. У том богатству које имамо у личностима Светитеља наше цркве, посебно место заузима Свети Сава Први Српски Архиепископ, свештеник олтара Божијег, писац, лекар, дипломата и надасве човек Божији који је наставио тамо где је његов отац Свети Симеон стао, а то је да Српски народ по речима Светога владике Николаја Велимировића, добије епитет Теодула или Христодула, народа који Богу Живоме непрестано служи у сваком сегменту свога живота, и чији је поглед непрестано усмерен ка Небесима.
У великој мери за даље усмеравање нашег народа кроз историју да опстане на путу Христовом, благодаримо и Светом Василију Острошком коме народ кличе, Слава му и милост“, и пред чијим се моштима непрестано већ вековима дешавају, многобројна чуда, која су саставни део његовог опитног искуства са Богом то јест Његове Охристовљене личности. Дакле са правом можемо рећи да су ова два светитеља наше Свете Цркве и нашег српског народа једни од највећих молитвених стубова и узора опитног искуства са Богом.
*Савремени човек је суочен са разним тешкоћама које нас често смућују, а све то води ка губитку радости. Према Вашем миљењу, како да сачувамо радост и постојаност у вери, нади и љубави, у моментима када нас запљускују таласи овоземаљских искушења?
Искушења у свету су одувек постојала и постојаће, она по мени нису проблем од круцијалне важности, већ питање како човек као психосоматско биће на њих одговара и како се са њима суочава. Дух овога века у коме се налазимо, јесте дух самодовољности и понекада крајњег егоцентризма у коме, сведоци смо, нема простора за другог, а и ако га има тај простор се вешто ,,дозира“. Егоцентризам-гордост као грех, јесте категорија на коју сваки човек у свету није имун, она је можемо рећи основа и сваког другог греха. Међутим, трагедија настаје онда када нам гордост или ма који други грех постану саставни део нашег бића, односно реалност нашега живљења, тачније када се ми помиримо са тим. У духу таквог живота, човек није свестан ни своје радости јер је она тренутна и кратког даха а уједно ни своје патње, која је врло често трагична и води крајњој самодеструкцији. Насупрот оваквом у основи животарењу стоји Истински Живот а то је Христос. Али, да би човек као појединац могао Христа да препозна, он најпре треба да приступи сагледавању своје унутрашњости а то изискује молитву, покајање, созерцање, преиспитивање, и да сагледа најмрачније делове свога бића. То је из речи Светога Исака Сирина ,,да ће лакше човек видети Анђеле својим телесним очима него што ће успети да упозна самога себе“, непрестани и тежак процес, али не и немогућ. Помогнут благодаћу Божијом, када то учини онда ће направити простора у својој души и за другог - ближњег свога а уједно и за Богочовека Христа који је истинска, непролазна Радост.
Дух времена у коме живимо има један категорички иператив: carpe diem (уграби дан), док са друге стране по речима Преподобног Аве Јустина Ћелијског, дух Христове Вечности носи свој императив: carpe aeternitatem (уграби Вечност)! Вера, нада и љубав, су најлепше категорије људске душе, помоћу којих се боримо за Вечни живот. Предукус истинске радости можемо доживети у Цркви Христовој која дише Васкрсењем, Светотајинским животом, непрестаним сусретом Богочовека и човека у Светој тајни Евхаристије, и која је најбољи васпитач ка Христу. У овом размишљању налази се и одговор на ваше питање о важности Светотајинског живота цркве. У Светим Тајнама, невидљиво благо које нам се даје Духом Светим кроз свештене радње, делује и изобилно се излива на сваког човека који ту благодат са вером и љубављу прихвата. Предуслов за добијање благодати јесте поверење у Бога. Ми се као Црква не смемо задовољити фолклорним, и искључиво традиционалним доживљајем Светих Тајни, који се услед недовољног поучавања и припреме од стране свештенослужитеља код великог броја народа уочава. Нама свештенослужитељима поверено је да васцелом човечанству објављујемо значај Светотајинског живота у цркви, и усмеравамо и себе и сваког човека ка Христу, јер по речима блаженог уснућа владике Атанасија Јефтића, оно што ће бити једино важно у Царству небеском јесте то колико ће Отац видети у нама Сина Свог Јединородног.
*Драги оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионара“?
Благодарећи на пажњи коју сте ми указали да поделим са Вама и Нашим читаоцима Православног мисионара неколико мисли, желим свима нама да сами себе и једни друге и сав живот свој, Христу Богу предамо.
Разговор водио: катихета Бранислав Илић
