Ауторски текст о значају верске наставе као катихезе која извире из Литургије и води ка њој, објављен у духу великог духовног и просветног јубилеја - двадесет година од поновног успостављања верске наставе у образовном систему Србије.
Појам катихизис води порекло од грчког глагола κατηχέω, што у преводу значи предавањем научити или поучити. Овај појам се у теолошкој мисли користи у значењу поучавања и увођења верних у основне тајне и садржај хришћанске вере и живота. Катихеза је постепено увођење у догмате вере и просвећивање Речју Божјом, кроз ослобађање верних од лажних учења и лажног живљења, или, према речима светог Климента Александријског, циљ поуке је био: верне „нахранити у Христу духовном храном”.
Када говоримо о служби поучавања, не бисмо смели да изгубимо из вида да се и првим временима катихизација обављала пред Крштење, биле су то такозване предкрштенске катихезе, након којих се катихизација настављала послекрштенским или мистагогијским (тајноводственим) катихезама. Управо је овај други вид катихезе (тајноводствени) без сумње најсавршенији вид поучавања у вери јер извире из непосредног искуства са живим Богом у Евхаристији. Ова чињеница нас води до свештене истине да у Литургији, на којој се причешћујемо телом и крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, долазе до пуног изражаја речи псалмопојца Давида којима се исказује најприсније јединство Бога и човека: Окусите, и видите јер је добар Господ (Пс. 34, 8). Дакле, основни циљ поучавања (катихезе) у вери је остварење заједнице са Богом, конкретни улазак у Цркву Божију и живот у њој која је тело Христово.
Верска настава као предмет утемељена је на црквеној катихези која извире из Литургије, а свој смисао и циљ налази, управо у њој као предокусу Царства небеског. Кроз верску наставу која је утемељена на наведеним основама Црква Христова остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква верском наставом као катихезом сведочи Царство Божије. Велика је корист од верске наставе у школама, јер поред своје мисије и свештеног задатка, присуство вероучитеља у колективу и међу ученицима утиче да се мисија прошири и на онај делатни сегмент. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, да упути децу на љубав према човеку како би у њему препознао икону живога Бога. Поред тога, задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност.
Када је реч о веронауци у школама, она никада не би смела да буде сама себи довољна, већ је њен задатак да припреми примаоце речи Божје (у овом случају ученике), за учешће у светотајинском – благодатном животу Цркве. Дакле, основни задатак верске наставе је да од ученикâ начини практикујуће припаднике Цркве као заједнице верних, да од њих начини оне који све мере истинском мером – животом у Христу. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу.
Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање катихезе и црквене мисије. Стога можемо рећи да верска настава има богослужбени или литургијски карактер. Верска настава и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем само и искључиво теоретских знања, већ пре свега, сагледан је на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице.
Бранислав Илић, катихета
*Објављено у јануарско-фебруарском 383. броју Православног мисионара, стр. 8-9.
